Oni su stvarali istoriju zaštite životinja – Ana Kingsford

U vreme kada su žene još uvek bile građani drugog reda bez prava na obrazovanje, rad i učešće u političkom životu, a životinje potrošni materijal upotrebljavan za surove medicinske oglede, Ana Kingsford je uspela da ostavi svoj trag u istoriji kao uspešna lekarka, spisateljica, naučnica, protvnica eksperimenata na živim životinjama i zaštitnica prava žena.

anna_kingsford_

Detinjstvo, porodica i brak

Ana Kingsford je rođena 1846. godine u Eseksu u Velikoj Britaniji u dobrostojećoj trgovačkoj porodici. Svoju maštovitost i talenat za literarno stvaralaštvo ispoljila je još u najranijem detenjistvu napisavši prvu pesmu kao devetogodišnjakinja. U njenoj biografiji se može pročitati da je u mladosti uživala u lovu na lisice sve dok jednog dana nije u snu videla sebe u ulozi lisice koja beži pred psima i lovcima. U dvadeset prvoj godini, 1867., udala se za svog rođaka Algernona Godfrija Kingsforda,  da bi godinu dana kasnije rodila ćerku Edit.

Rad u časopisima

Tokom narednih godina, Ana je pisala članke za časopis Peni Post (Penny Post), a zahvaljujući nasledstvu koje joj je ostalo od oca, kupila je magazin Damske novine (Lady’s Own Paper) gde je radila kao glavni urednik. To joj je omogućilo da se poveže sa nekima od najuticajnijih žena tog vremena. Jedna od njih je bila i spisateljica, feministkinja i protivnica eksperimenata na životinjama Fransis Pauer Kob, čiji je članak o vivisekciji i pobudio Anino interesovanje za tu temu.

Studije medicine

Godine 1873. upoznala je čuvenog engleskog pisca i humanistu Edvarda Mejtlenda, koji je delo njene stavove o mnogim pitanjima, uključujući i odbojnost prema materijalizmu. Uz saglasnost Aninog supruga, njih dvoje su počeli da sarađuju, nakon čega ju je Mejtlend odveo u Pariz gde je upisala medicinski fakultet. Iako je ženama u Francuskoj formalno bilo dopušteno da studiraju medicinu, u stvarnosti njihova želja za lekarskim obrazovanjem nije nailazila na odobravanje. O tome svedoće i Anina pisma suprugu u kojima mu opisuje otvoren prezir profesora prema malobrojnim studentkinjama i neprijatnosti kojima je na fakultetu bila izložena samo zbog svog pola.

Diplomski rad

Uprkos prilično šovinističkoj atmosferi u tamošnjim akademskim krugovima, Ana je bila jedna od prvih žena koje su uspele da steknu diplomu medicinskog fakulteta. Osim toga, ostaće upamćena i kao prvi student koji je na tom fakultetu dilomirao bez i jednog sprovedenog ogleda na životinjama. Nakon šestogodišnjih studija, Ana je svoj diplomski rad odbranila u Parizu 1880 godine.  Sticanje diplome omogućilo joj je da svoju borbu za prava životinja nastavi sa pozicije afirmisanog stručnjaka. Njen završni rad pod naslovom Idealan način ishrane (The Perfect Way in Diet) bavio se dobrim stranama režima ishrane bez životinjskog mesa, a objavljen je u Engleskoj 1881. godine. Iste godine, Ana je osnovala Društvo za promene u oblasti ishrane (Food Reform Society). U nastojanju da promoviše vegetarijanski način ishrane i da se zalaže protiv vršenja eksperimenata na životinjama, proputovala je Veliku Britaniju, a svoje inovativne ideje je izlagala i u Parizu, Ženevi i Lozani.

Borba protiv vivisekcionizma

Pariz je u to vreme bio centar revolucionarnih učenja iz oblasti psihologije. Nažalost, saznanja na kojima su ona počivala bila su uglavnom rezultati okrutnih eksperimenata na živim životinjama, najčešće psima. O tome najslikovitije govore reči Kloda Bernarda, oca fiziologije, koji je isticao da fiziolog nije običan čovek, već  naučnik koji ne čuje krike životinja, ne primećuje lokve njihove krvi već samo sledi sopstvene ideje.  U isto vreme, u Engleskoj jača pokret takozvanih antivivisekcionista, protivnika vršenja eksperimenata na živim životinjama, koji i u Francuskoj stiče sve više pristalica. Snažan uticaj anitivivisekcionizma potvrđuje i činjenica da se Bernardova žena razvela od njega jer nije više mogla da podnese njegove svakodnevne okrutne oglede na životinjama  i odlučila da osnuje sopstveno udruženje za borbu protiv vivisekcionizma.

Zaostavština

Ana Kingsford je umrla 1888. godine, u svojoj četrdeset prvoj godini od tuberkuloze. Alan Pert, jedan od njenih biografa navodi da je smrtonosnu bolest zadobila u Parizu pošto je pokisla na putu do laboratorije Luja Pastera, jednog od najpoznatijih vivisekcionista toga doba.  Ova zanimljiva, inteligentna i odlučna žena ostavila je za sobom veliki broj naučnih radova – članaka i monografija, od kojih su mnogi ugledali svetlost dana posle više od sto godina nakon njene smrti. Svojim istrajnošću u borbi protiv vivisekcionizma udarila je temelje moderne zaštite životinja koje se koriste u eksperimentalne svrhe a svojom hrabrošću poslužila kao uzor mnogim ženama da se izbore za svoja prava, pre svega u oblasti obrazovanja kao polazne osnove za svaki dalji napredak.