Uključivanje životinja u programe rada sa osuđenim licima

Dr Ana Batrićević, naučni saradnik, Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, Beograd

UKLJUČIVANJE ŽIVOTINJA U PROGRAME RADA SA OSUĐENIM LICIMA

Pozitivni efekti koje različiti oblici interakcije sa životinjama  proizvode u odnosu na zdravlje, fizičku i psihičku dobrobit i sveopšte duhovno i telesno blagostanje čoveka odavno su uočeni u medicinskoj i psihoterapijskoj praksi i potvrđeni od strane eminentnih stručnjaka iz ovih oblasti. Međutim, može se uočiti da upotreba životinja u cilju intenziviranja pozitivnih efekata određenih programa postupanja sa ljudima više nije ograničena samo na oblast lečenja fizičkih ili mentalnih oboljenja, već da svoje mesto nalazi u drugim oblastima, uključujući i oblast izvršenja krivičnih sankcija, u prvom redu, izvršenja kazne zatvora. U najširem smislu i ovde su u pitanju lečenje određene bolesti i tretman određenog lica, s tim što se ne radi o bolesti i tretmanu u medicinskom smislu, već o bolesti i tretmanu u širem, prenesenom, socijalnom kontekstu. Reč je o kriminalitetu kao „bolesti društva“, odnosno o „tretmanu“ kriminalca – učinioca krivičnog dela.

Pre upoznavanja sa programima rada sa osuđenicima koji se zasnivaju na njihovoj interakciji sa životinjama potrebno je ukratko definisati pojam aktivnosti, odnosno terapija koje se sprovode uz pomoć životinja uošte. Prema stavu koji zastupa Drušvo Delta (The Delta Society), koja od ove godine funkcioniše pod imenom Pet Partners[1] je neprofitna organizacija osnovana sa ciljem da promoviše uključivanje životinja u pokušaje da se poboljša dobrobit osoba kojima je potrebna psihološka pomoć i podrška, u okviru terapije životinjama mogu se razlikovati dva široka pojma: 1) aktivnosti uz pomoć životinja (Animal Assisted Activities – AAA) i 2) terapija uz pomoć životinja (Animal Assisted Therapy – AAT). AAA se definiše kao uključivanje životinja u aktivnosti čoveka sa namerom da se poboljša njegova motivacija, obrazovanje i rekreacija, pri čemu se podstiče uobičajena interakcija između čoveka i životinje bez praćenja posebnih kriterijuma ili ciljeva. U AAA mogu biti uključeni i volonteri koji sa svojim kućnim ljubimcima posećuju dom osoba kojima se ovakve aktivnosti pružaju, kako bi ih ohrabrili na pozitivnu socijalizaciju i međusobnu interakciju. Iako se generalno smatra da AAA ima terapeutski karakter, kod nje ipak nema unapred zadatih ciljeva i ona ne zahteva planiranje ili evaluaciju. Sa druge strane, AAT ima terapeutsku prirodu i usmerena je ka ostvarivanju unapred tačno određenog cilja. Uloga životinje u AAT sastoji se u pomaganju na planu poboljšanja mentalnog zdravlja ili govora pacijenta i prilikom ostvarivanja ciljeva okupacione ili fizikalne terapije, kao i u poboljšanju njegovog voljnog, fizičkog, socijalnog i emotivnog stanja. Društvo Delta propisuje sledeće kriterijume koje AAT mora ispunjavati: životinja mora ispunjavati specifične zahteve koji proističu iz terapeutskog karaktera AAT; životinja se smatra neophodnim elementom trermana; terapijom upravlja za to kvalifikovani stručnja; ciljevi terapije obuhvataju poboljšanje fizilkogm socijalnog ili emotivnog stanja osobe prema kojoj se ona primenjuje; terapija se može sprovoditi tokom grupnih ili individualnih sesija i svi tretmani moraju biti dokumentovani i podvrgnuti evaluaciji. [2]

Stručnjaci ističu da AAT u psihoterapiji nije samostalni i nezavisni metod, već samo primena određenih strategija kako bi se postigli ciljevi u vidu osnaživanja pacijenta kroz unapređivanje tradicionalnih pristupa u psihoterapiji. Zbog toga se preporučuje da se AAT primenjuje kao dopuna drugim terapeutskim metodama [3]

Terapeuti iz različitih oblasti i praksi, organizacije fokusirane na promovisanje zdravlja i dobrobiti ljudi ali i aktivisti posvećeni zaštiti životinja, poput veterinara i predstavnika društava za dobrobit životinja, su nedavno otpočeli zajedničiki rad na ispitivanju etičkih implikacija AAA i AAT i na postavljanju smernica i uputstava koja imaju za cilj da obezbede sprovođenje ovih procesa na najbolji mogući način. Vrsta životinje koja je uključena u terapiju, okruženje u kome se očekuje primena terapije i namera sa kojom se životinja uključuje u terapiju samo su neka od pitanja koja se tom prilikom nameću. Pri tome treba naglasiti da reakcija tj. (pozitivan ili negativan) odgovor osobe prema kojoj se AAT primenjuje zavisi od njenih prošlih i sadašnjih iskustava, što takođe treba uzeti u obzir prilokom odabira odgovarajućeg metoda rada. Postoji nekoliko različitih vrsta AAT. To su: 1) terapija sa konjima, 2) terapija sa farmskim životinjama, 3) terapija sa delfinima, 4) terapija sa psima, 5) terapija sa mačkama i 6) terapija sa malim životinjama (hrčci, morska prasad, zečevi, akvarijumske životinje). Među njima se zahvaljujući svojoj delotvornosti, višestrukim pozitivnim efektima, fleksibilnosti i širokom polju primene posebno izdvaja terapija sa psima.[4]

Kao što je već istaknuto, pored uključivanja životinja u tretmane i intervencije u oblasti medicine i psihoterapije, poslednjih godina sve više pažnje laičke i stručne javnosti privlače programi koji se sastoje u uključivanju životinja u programe rada sa osuđenim licima – kako zatvorenicima, tako i onima kojima je izrečena neka druga sankcija koja se izvršava u vanzavodskom okruženju. U praksi inostranih sistema za izvršenje krivičnih sankcija se u poslednje vreme sve češće primenjuju raznovrsni programi rada sa osuđenim licima, koji se svi mogu podvesti pod zajedničiki i monogo širi pojam „Animal Assisted Interventions[5]. Oni su osmišljeni od strane multidisciplinarnih stručnih timova sastavljenih od psihologa, pedagoga, andragoga, pravnika, socijalnih radnika, veterinara, lekara i stručnjaka za ponašanje životinja i sastoje se u sprovođenju različitih aktivnosti koje uključuju interakciju između osuđenih lica i životinja.

Programi rada sa osuđenim licima bazirani na njihovoj interakciji sa životinjama se primenjuju kako u odnosu na maloletne delinkvente, tako i u odnosu na punoletne učinioce mnogih krivičnih dela. Oni se po pravilu sprovode za vreme boravka osuđenog lica u zatvoru, ali se mogu izvršavati i u vanzavodskom okruženju, što je naročito često u slučaju maloletnih prestupnika. Bez obzira na to kako su koncipirani, svi programi zasnovani na interakciji između osuđenih lica i životinja po pravilu imaju jednu zajedničku odliku. Reč je o dvostrukom benefitu koji njihova primena donosi. Sa jedne strane, njima se nastoji uticati na osuđenike da se resocijalizuju, odnosno da promene svoje antisocijalne i asocijalne stavove, da napuste devijantne, delinkventne i kriminalne modele ponašanja, da steknu nova znanja i veštine koji će im omogućiti da se nakon  izdržane kazne reintegrišu u društvenu zajednicu kao njeni korisni članovi. Time se doprinosi smanjenju verovatnoće da će nakon izdržane kazne doći do povrata ili recidiva, odnosno izvršenja novog krivičnog dela od strane istog lica. Navedeni pozitivni efekti ovih programa uočeni su kako u odnosu na punoletne učinioce krivičnih dela, tako i u odnosu na maloletne prestupnike.

Pojedine studije su pokazale da se sprovođenjem programa koji uključuju interakciju između maloletnih učinilaca krivičnih dela i životinja stavovi i ponašanje maloletnika menjaju u smislu razvoja: pravilnog odnosa prema životinjama, osećanja empatije, strpljenja, emotivne povezanosti sa životinjama uključenim u program ali i sa drugim učesnicima u programu, smisla za saradnju i „timski rad“ i, uopšte, sposobnosti komunikacije i interakcije sa ljudima i životinjama[6]. Usvajanjem ovih vrednosti i modela ponašanja maloletnik se priprema da živi kao odgovorna i odrasla osoba, što posebno dolazi do izražaja ako se program primenjuje tokom izvršenja neke zavodske sankcije[7], ali, nema razloga da isto ne važi i u slučaju primene vaspitnih mera koje se sprovode izvan zavoda. Učestvovanjem u tim programima, maloletnici se uče kako da svoje slobodno vreme iskoriste na kvalitetan i sadržajan način[8].

Sa druge strane, primena tih programa u izvesnoj meri unapređuje kvalitet i donekle proširuje kapacitete za zbrinjavanje bolesnih, povređenih i napuštenih životinja (pre svega pasa), kojima prete eutanazija ili dugotrajan boravak u azilima. Kada su u pitanju napušteni psi, posebno treba istaći da se ovim programima omogućava njihova dresura, čime se povećavaju njihovi izgledi da budu udomljeni ili čak osposobljeni da pomažu osobama sa invaliditetom[9] (kao što je, na primer, slučaj sa psima – vodičima za osobe oštećenog vida).

Među programima zasnovanim na interakciji između ljudi i pasa koji se primenjuju u odnosu na maloletne učinioce krivičnih dela, po svom kvalitetu, sadržajnosti i delotvornosti se posebno izdvajaju programi čija je primena zaživela u Sjedinjenim Američkim Državama. Inače, mnogo pre psihologa i savetnika, veliki broj terapeuta je uključivao pse u svoje terapijske programe u cilju pomaganja pacijentima da unaprede svoje veštine i sposobnosti. Prijateljski odnos između čoveka i psa tradicionalno je omogućavao da se na taj način obezbedi pomoć osobama sa invaliditetom, kao što je slučaj sa psima koji pomažu osobama oštećenog vida ili koji rade sa decom obolelom od autizma. U skladu sa tim, korisnicima ovih usluga omogućene su bezbednost, sa jedne, ali i nezavisnost, sa druge strane. Danas, psi spadaju u životinje koje se najčešće upotrebljavaju u terapeutske svrhe. Kao i u slučaju uključivanja drugih životinja u terapeutski proces, i terapija sa psima nosi sa sobom određene prednosti, ali i izazove. Društveni život pasa organizovan je po principu odnosa nadređenosti i podređenosti, što se odražava i na odnose između psa i čoveka. Zahvaljujući ovakvom odnosu nadređenosti i podređenosti, raspoložive strategije i intervencije koje mogu biti primenjene tokom u okviru terapije sapsima mogu se značajno razlikovati od onih čija primena dolazi u obzir sa drugim životinjskim vrstama, kao što je, na primer, terapija sa mačkama. Od pasa se očekuje da slede komande i da pruže osobi prema kojoj se terapija primenjuje ono što se u literaturi često naziva „bezuslovno prihvatanje“, pri čemu se kao ključne osobine psa ističu:  temperament, društvenost, podobnost za obuku, predvidljivost njegovog ponašanja i sposobnost da se nosi sa stresnim situacijama. Takođe je važno da se temperament psa i stepen njegove aktivnosti usklade sa potrebama osobe prema kojoj se AAT primenjuje, kao i da se psu obezbedi kretanje (fizička aktivnost), održavanje, adekvatna ishrana i prostor za obavljanje fizioloških potreba.[10]

Neki od navedenih programa se primenjuju u institucionalnim okvirima, tačnije, u zatvorima, a neki u vaninstitucionalnom okruženju. Od prvih se posebno izdvaja program neprofitne organizacije „Project Pooch[11], koji se od 1993. godine sprovodi u vaspitno – popravnoj ustanovi za maloletnike Maklaren u Vudburnu u Oregonu. Ovaj program se sastoji u radu maloletnika koji borave u toj zavodskoj ustanovi sa psima iz skloništa za napuštene životinje. Suština programa sastoji se u tome da maloletni delinkventi uz pomoć stručnih lica uče kako da dresiraju i neguju pse ne bi li ih pripremili za udomljavanje[12]. Može se uočiti, dakle, da je ovaj program koncipiran tako da u sebi objedinjuje nekoliko oblika rada sa maloletnim delinkventima: njihovo obrazovanje u smislu sticanja novih znanja i veština koje kasnije mogu primenjivati u ličnom i profesionalnom životu na slobodi, njihovo prevaspitanje u smislu vršenja uticaja na promenu njihovih stavova, osećanja, modela ponašanja, kao i „popunjavanje“ slobodnog vremena maloletnika korisnim prosocijalnim aktivnostima, koje u sebi sadrže i elemente radnog angažovanja i elemente razonode.

Od programa koji se realizuju u vanzavodskom ambijentu, posebno se ističu programi i aktivnosti neprofitnog udruženja „Forget Me Not Farm Children’s Services[13] , osnovanog 1992. godine u okviru humanitarnog društva Sonoma u Santa Rosi u Kaliforniji. Oni podrazumevaju boravak dece na farmi, tokom kojeg se ona kroz obilje aktivnosti edukativno – zabavnog karaktera i neposrednu interakciju sa životinjama podučavaju humanom i odgovornom odnosu prema životinjama i prirodi. Cilj ovih aktivnosti jeste prevashodno da se kod dece i maloletnika razviju osećanja empatije i poštovanja za druga živa bića. Ovaj program se izdvaja po tome što nije namenjen isključivo maloletnim delinkventima, već i maloletnicima i deci koja su i sama pretrpela neki oblik viktimizacije (pre svega žrtvama nasilja u porodici i žrtvama vršnjačkog nasilja), upravo u cilju razbijanja takozvanog „kruga zlostavljanja“ („Cycle of Abuse“). Dakle, u njemu mogu učestvovati i oni maloletnici koji su učinili krivično delo, i maloletnici koji još uvek nisu učinili krivično delo ali jesu ispoljili sklonost ka određenim oblicima socijalno neprihvatljivog ponašanja (kao što je, na primer, zloupotreba alkohola i opojnih droga, bežanje od kuće ili sa nastave, loš uspeh u školi i slično), ali i oni maloletnici i deca koji nisu učinioci već žrtve krivičnih dela. Inače, primena programa koncipiranih na opisani način naročito je delotvorna u odnosu na one maloletnike koji su ispoljili određeni oblik okrutnosti prema životinjama jer se oni često mogu istovremeno javiti u dvostrukoj ulozi – ulozi učinioca krivičnog dela ubijanja i zlostavljanja životinja, ali i ulozi žrtve ili posmatrača fizičkog, psihičkog, emotivnog ili seksualnog nasilja u porodici ili zajednici ili vršnjačkog nasilja[14].

Jedan od najpoznatijih programa koji se primenjuju prema punoletnim osuđenicima za vreme izdržavanja kazne zatvora jeste Prison Pet Partnership Program. Ovaj program sprovodi se od strane istoimene neprofitne organizacije koja se nalazi u zavodu za izvršenje krivičnih sankcija za žene Washington Corrections Center for Women (WCCW) u Gig Harboru u Vašingtonu počevši od 1981. godine.

Program se sastoji od dve komponente. Prva uključuje spasavanje, a potom i dresiranje napuštenih pasa kako bi se oni istrenirali za pomaganje osobama sa invaliditetom ili licima obolelim od bolesti poput multipla skleroze u obavljanju svakodnevnih životnih aktivnosti. Svi psi koji su uključeni u program preuzeti su iz skloništa za napuštene životinje, a procenjuje da samo jedan od 15 do 20 pasa koji su odabrani za učešće u njemu poseduje inteligenciju i temperament koji su neophodni za pomaganje ljudima prilikom obavljanja dnevnih aktivnosti ili za uključivanje u neku vrstu terapije. Psi preuzeti iz azila za koje se proceni da ne ispunjavaju te uslove podvrgavaju se osnovnoj obuci (dresuri), što im omogućava da budu usvojeni.

Druga komponenta programa sastoji se u profesionalnom osposobljavanju osuđenica koje borave u ovom zatvoru da ovladaju stručnim znanjem i praktičnim veštinama potrebnim za negu, održavanje i ulepšavanje pasa. Svim osuđenicama omogućeno je da se pripremaju za polaganje ispita i dobijanje sertifikata o stečenom zvanju tehničara za negu kućnih ljubimaca (Pet Care Technician Certification). Pored savladavanja znanja iz oblasti dresiranja, nege i ulepšavanja kućnih ljubimaca, osuđenice se tokom učešća u ovom programu obučavaju i da obavljaju određene kancelarijske poslove u vezi sa tim. Kako bi se osiguralo da su osuđenice tokom programa stekle sva neophodna znanja i u potpunosti ovladale veštinama koje se zahtevaju u industriji ulepšavanja kućnih ljubimaca, potrebno je da njihovo učestvovanje u programu traje najmanje dve godine. To znači da se u program ne mogu uključiti one zatvorenice kojima je izrečena kazna zatvora u kraćem vremenskom periodu.

Na taj način, program istovremeno daje šansu napuštenim psima da budu udomljeni, zatvorenicama mogućnost da steknu dragocena znanja i veštine koje će im omogućiti sticanje zaposlenja nakon izlaska iz zatvora i odvratiti ih od vraćanja kriminalnom modelu ponašanja, a osobama sa invaliditetom priliku da dobiju dobro obučene pse koji će im pomoći da steknu ili unaprede svoju samostalnost i nezavisnost.[15]

Primena ovakvih programa u zatvorima ima poseban značaj. Naime, svrha izvršenja kazne zatvora, kao i drugih krivičnih sankcija, jeste suzbijanje kriminaliteta. Ona se u savremenim penitencijarnim sistemima ostvaruje prvenstveno kroz prevaspitni uticaj na osuđena lica primenom različitih oblika i metoda rada usmerenih na njihovu resocijalizaciju –  da nakon puštanja na slobodu ne čine nova krivična krivična dela, odnosno da se nakon izdržane kazne reintegrišu u društvenu zajednicu kao njeni korisni članovi.

Literatura:

– Altschuler, D.M , Brash, R.: Adolescent and Teenage Offenders: Confronting the Challenges and Opportunities of Reentry. Youth Violence and Juvenile Justice, br. 2/2004

– Batrićević, A.: Deca i zlostavljanje životinja – kriminološki, viktimološki i krivičnopravni aspekti, Temidačasopis o viktimizaciji, ljudskim pravima i rodu, vol. 14. br. 3/2011

– Cole, M. L.: Literature Review and Manual: Animal – Assisted Therapy, Lethbridge, Alberta, 2009.

– Cottle, C.C., Lee, R.J., Heilbrun, K.: The Prediction of Criminal Recidivism in Juveniles: A Meta – Analysis, Criminal Justice and Behavior, vol. 28., br. 3/2001

– Davis, K.: Perspectives of Youth in an Animal – Centered Correctional Vocational Program: A Qualitative Evaluation of Project Pooch, Research conducted while affiliated with Portland State University’s Graduate School of Social Work, National Technology Assessment Conference on Animal Assisted Programs for Youth-At-Risk, 2007., preuzeto sa: http://www.pooch.org/documents/project-pooch-qualitative-eval.pdf, pristup: 07.02.2012.

– Fine, A.H.(ed.): Handbook on Animal Assisted Therapy – Theoretical Foundations and guidelines for practice, California: Harcourt, 2000., preuzeto sa: http://www.wiziq.com/tutorial/106305-handbook, pristup: 07.03.2012.

– Nikolić, Z.: Penološka andragogija sa metodikom prevaspitanja, Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, Beograd, 2005

Internet prezentacije:

– Pet Partners (ranije: Delčta Society) www.deltasociety.org/ pristup: 21.05. 2012.

– Project Pooch www.pooch.org, pristup: 06.02.2012.

– Forget Me Not Farm  www.forgetmenotfarm.org, pristup: 07.03.2012.

– Prison Pet Partnership www.prisonpetpartnership.org/, pristup: 23.05.2012.

[1] Udruženje “Delta Society”, koje je  tokom 2012. godine promenilo svoj naziv u “Pet Partners” je međunarodna neprofitna organizacija koja se bavi pružanjem pomoći ljudima na njihovom putu ka zdravijem i srećnijem životu tako što uključuje životinje namenjene za terapiju, pomoć i druženje u njihov svakodnevni život. Osnovana je 1977. godine u Portlandu u Oregonu (SAD) od strane nekolicine inovativnih lekara i veterinara, koji su uočili pozitivan uticaj kućnih ljubimaca i, uopšte, interakcije između ljudi i životinja na čovekovo raspoloženje, zdravstveno stanje i sveopštu dobrobit. Njen prvi naziv bio je “Delta Foundation“, da bi 1981. godine bila preimenovana u “Delta Society“, kako je nazivana sve do 2012.  godine. Više o istorijatu i tekućim aktivnostima i  programima ove organizacije videti na sledećoj internet prezentaciji: http://www.deltasociety.org/ pristup: 21.05. 2012.

[2] Cole, M. L.: Literature Review and Manual: Animal – Assisted Therapy, Lethbridge, Alberta, 2009., str. 5.

[3] Cole, M. L.: Ibid.,str. 7.

[4] Cole, M. L.: Ibid.,str. 8 – 14.

[5] Videti: Davis, K. (2007) Perspectives of Youth in an Animal – Centered Correctional Vocational Program: A Qualitative Evaluation of Project Pooch, Research conducted while affiliated with Portland State University’s Graduate School of Social Work, National Technology Assessment Conference on Animal Assisted Programs for Youth-At-Risk, preuzeto sa: http://www.pooch.org/documents/project-pooch-qualitative-eval.pdf, pristup: 07.02.2012. i Fine, A.H.(ed.)(2000) Handbook on Animal Assisted Therapy – Theoretical Foundations and guidelines for practice, California: Harcourt, str. 34 – 35., preuzeto sa: http://www.wiziq.com/tutorial/106305-handbook, pristup: 07.03.2012.

[6] Davis, K.: Ibid, str. 2–7.

[7] Altschuler, D.M , Brash, R.: Adolescent and Teenage Offenders: Confronting the Challenges and Opportunities of Reentry. Youth Violence and Juvenile Justice, br. 2/2004., str. 72–87.

[8] Cottle, C.C., Lee, R.J., Heilbrun, K.: The Prediction of Criminal Recidivism in Juveniles: A Meta – Analysis, Criminal Justice and Behavior, vol. 28., br. 3/2001., str.  367–394.

[9] Davis, K.: Ibid, str. 2.

[10] Cole, M. L.: Ibid.,str. 12 – 13.

[11] Više o tome videti na sledećoj internet prezentaciji: www.pooch.org, pristup: 06.02.2012.

[12] Davis, K.: Ibid, str. 2.

[13] Više o tome videti na sledećoj internet prezentaciji: www.forgetmenotfarm.org, pristup: 07.03.2012.

[14] Batrićević, A.: Deca i zlostavljanje životinja – kriminološki, viktimološki i krivičnopravni aspekti, Temidačasopis o viktimizaciji, ljudskim pravima i rodu, vol. 14. br. 3/2011., str. 59.

[15] Više o tome videti na sledećoj internet prezentaciji: http://www.prisonpetpartnership.org/, pristup: 23.05.2012.